Predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavio je plan „Srbija 2030“ kojim se predviđa nastavak intenzivne izgradnje infrastrukture. Prema najavama, do 2035. godine trebalo bi da bude izgrađeno dodatnih 578 kilometara auto-puteva i brzih saobraćajnica, što bi, uz već izgrađenih 622 km, Srbiju svrstalo u sam evropski vrh po tempu izgradnje puteva.
Foto: Image by SabbraCadabra from Pixabay
Pored putne infrastrukture, planom je obuhvaćena i rekonstrukcija i izgradnja 1.019 kilometara železničkih pruga, kao i unapređenje aerodroma – pre svega niškog, ali i vojnog aerodroma „Lađevci“ kod Kraljeva, uz najavu izgradnje manjih aerodroma za „male avione“ u borskom i kruševačkom regionu.
Okvirna procena troškova
Iako zvanične procene nisu objavljene, na osnovu dosadašnjih iskustava možemo okvirno izračunati minimalne troškove:
- Auto-putevi i brze saobraćajnice – Cena izgradnje u Srbiji kreće se od 5 do 12 miliona evra po kilometru, u zavisnosti od terena. Za 578 km, to bi iznosilo između 2,9 i 6,9 milijardi evra.
- Železnica – Modernizacija pruga košta od 1,5 do 3 miliona evra po kilometru. Za 1.019 km, to je dodatnih 1,5 do 3 milijarde evra.
- Aerodromi – Proširenje niškog aerodroma procenjuje se na 50-100 miliona evra. Izgradnja potpuno novih manjih aerodroma mogla bi koštati 20-50 miliona evra po komadu.
Ukupan trošak samo ovih projekata mogao bi se kretati između 4,5 i 10 milijardi evra, zavisno od konačnih rešenja i dinamike radova.
Izvodljivost i realnost
Srbija je u proteklih deset godina pokazala sposobnost da realizuje velike infrastrukturne projekte – Moravski koridor, „Miloš Veliki“, obilaznice oko Beograda. Međutim, tempo izgradnje od preko 100 km puteva godišnje zahteva stabilno finansiranje, kapacitete izvođača i, pre svega, političku stabilnost i predvidivost.
Najveći izazov biće finansiranje. Pored budžetskih sredstava, Srbija se oslanja na kredite međunarodnih finansijskih institucija i kineske partnere. Servisiranje tih dugova moglo bi postati teret u narednoj deceniji, posebno ako dođe do usporavanja privrednog rasta.
Dodatni izazov su kapaciteti građevinske industrije – pitanje je da li domaće i regionalne firme mogu da isprate ovako ambiciozan tempo, ili će ponovo dominirati strane kompanije, što poskupljuje projekte i smanjuje domaću dodatu vrednost.
Zaključak
Plan „Srbija 2030“ ambiciozan je i, u teoriji, izvodljiv – pod uslovom da se obezbedi stabilno finansiranje, da ne dođe do većih političkih potresa i da se održi privredni rast. Ipak, realnost je da ovako veliki projekti često kasne i poskupljuju, pa bi građani trebalo da očekuju postepenu realizaciju, pre nego revolucionarne iskorake u kratkom roku.
Izvor za analizu: Novosti.rs
